Krivični postupak, krivična prijava i krivično gonjenje

Šta je krivični postupak?

Krivični postupak kao pojam je nemoguće odrediti, odnosno definisati jedinstvenom rečenicom. Potrebno je razlikovati pojam krivičnog postupka u užem smislu ili pravnom smislu i pojam krivičnog nesudskog odnosno nepravnog postupka. Postoje dva najznačajnija određenja krivičnog postupka:

1. Krivični postupak je skup krivičnih procesno pravnih radnji koje u određenom procesnom cilju preduzimaju krivičnopravni subjekti. Taj cilj je da se utvrdi da li je određeno lice izvršilo određeno krivično delo, te, ako jeste, da li treba da mu bude izrečena krivična sankcija ili da bude oslobođeno. Dakle po ovom pristupu krivični postupak je skup radnji i procesno pravni subjekti, to su elementi krivičnog postupka. Ovo određenje krivičnog postupka je tzv. realistično određenje krivičnog postupka. Ovo određenje se naziva realističnim, jer objašnjava krivični postupak kao fizički fenomen posmatran u njegovoj spoljašnjoj manifestaciji. I zaista krivični postupak se sastoji od niza radnji koje se preduzimaju u krivičnom postupku (lišenje slobode osumnjičenog da je počinio krivično delo, pripremanje i podnošenje optužnog akta, određivanje pritvora, saslušavanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, izvođenje ostalih dokaza, izricanje presude, izjavljivanje žalbe protiv presude, odlučivanje o žalbi, itd) Sve ove radnje se preduzimaju od strane različitih subjekata u krivičnom postupku, kao što su tužilac, sud, okrivljeni, stručni branilac okrivljenog tj. Advokat za krivično pravo – Advokat krivičar. Sve ove radnje, kako smo već rekli, se preduzimaju sa jedinstvenim ciljem da se utvrdi da li je određenim radnjama ili radnjom izvršeno krivično delo, da li je to delo učinilo određeno lice, da li mu se to delo može upisati u krivicu i da li mu se može izreći krivična sankcija, po prethodnom utvrđenju da li je to lice izvršilo navedeno delo. Iako su svi odgovori po navedenim pitanjima pozitivni, određuje se da li se to lice kažnjava, oslobađa od izricanja krivične sankcije, da li se uslovno osuđuje ili se prema njemu izriče neka od mera bezbednosti, propisana Zakonikom o krivičnom postupku Republike Srbije.
2. Pravno definisan krivični postupak je krivični procesnopravni odnos koji se zasniva, teče i okončava između krivičnih procesnopravnih subjekata (tužioca, suda i stranaka) Taj pravni odnos predstavlja skup koordiniranih prava i dužnosti krivično pravnih i krivično procesno pravnih subjekata, koji imaju za cilj da se utvrdi da li može da se uspostavi određeni krivično pravni odnos između dva glavna subjekta, a to su lice za koje postoje osnovi sumnje da je počinilo određeno krivično delo i države (preko suda) te da li se tom licu za koje postoje osnove sumnje da je počinilo određeno krivično delo, a kasnije se utvrdi da su ispunjeni i svi ostali zakonima propisani uslovi, da se tom licu može izreći neka mera propisana Krivičnim zakonikom.

Iniciranje pokretanja krivičnih postupaka može da se izvrši krivičnom prijavom, odnosno privatnom krivičnom tužbom, kao i predlogom za krivično gonjenje, a sve prema tome kako je Krivičnim zakonikom određeno za sva krivična dela za koja se goni po privatnoj inicijativi (na osnovu predloga) odnosno od strane fizičkih, tj. prirodnih lica (privatnom tužbom) Za sva ostala krivična dela predviđena u krivičnom zakonu se goni po službenoj dužnosti (s tim što se za dela određena Krivičnim zakonikom mora prethodno da podnese predlog za krivično gonjenje, od strane oštećenog, radnjom krivičnog postupka).

Kako proveriti da li se vodi krivični postupak

U pravosudnom sistemu Republike Srbije postoji više postupaka kako se može utvrditi da li se protiv određenog lica vodi krivični postupak. Najjednostavniji su i najčešći dva načina utvrđivanja da li se protiv nekog lica vodi krivični postupak:

Prvi način za utvrđivanje-proveravanje da li se protiv određenog lica vodi krivični postupka je da se u gradovima u kojima postoje dva ili više osnovnih sudova i jedan Viši sud odredi jedan sud za taj grad koji će voditi evidenciju o pokretanju svih krivičnih postupaka. Ovo određivanje suda vrši se od strane Ministarstva pravde Republike Srbije. U gradovima u kojim postoji jedan osnovni sud, taj sud izdaje i potvrdu o tome da li se vodi ili ne krivični postupak.

Ako se želi da utvrdi-proveri da li se protiv tog lica vodi krivični postupak pred nekim od sudova opšte nadležnosti u tom gradu, tada se svako lice sa popunjenim određenim formularom i iznosom sudske takse može obratiti sa zahtevom da mu se izda uverenje da se o njemu ne vodi krivični postupak od strane nekog od sudova u tom gradu.

Ukoliko se želi da utvrdi da li se vodi krivični postupak protiv nekog lica od strane bilo kog suda u Republici Srbiji, odnosno sudova krivični postupak, onda se na web site e-uprave morate da registrujete, pošto prethodno kod nadležnog organa dobijete svoj sertifikovani identifikacioni kod. Nakon dobijanja tog koda, prvo se registrujete na portalu e-uprava i dalje postupate po uputstvima koja ćete da dobijate u toku korišćenja tog portala.

Skraćeni krivični postupak

Zakonik o krivičnom postupku u glavi XX trećeg dela predviđa članovima od 495 do 520 poseban, tzv. Skraćeni krivični postupak. A ako ovim odredbama neko pitanje postupka nije drugačije određeno, shodno se primenjuju odredbe za, uslovno rečeno, opšti krivični postupak.

Potrebno je naglasiti da definicija “Opšte odredbe” u delu za skraćeni krivični postupak, nisu bile srećno izabrane, te se od te definicije odustalo u kasnijim izmenama, nakon izmena Zakonika o krivičnom postupku nakon 2014.godine. Naime, ovo nisu nikakve opšte odredbe, s obzirom na krivični postupak, već odredbe koje prethode posebnoj vrsti postupaka, a to su skraćeni postupci. Ovde se upotrebljava množina za skraćene postupke, jer praktično postoje tri varijante skraćenog krivičnog postupka prema pomenutom Zakoniku. Te varijante su:

1. Potpuni skraćeni krivični postupak,
2. Skraćeni krivični postupak u kome se zakazuje ročište za izricanje krivičnih sankcije,
3. Skraćeni krivični postupak (odredbe po kojima se izriče sudska opomena) u kome se izriče sudska opomena

Potpuni skraćeni krivični postupak

Potpuni skraćeni krivični postupak se sprovodi od strane sudova (osnovnih i viših sudova) u kojima se sudi u prvom stepenu za krivična dela za koja se može da izrekne kao glavna kazna novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina, kao najstrožija kazna.

Ovaj postupak se naziva skraćenim stoga što se u njemu ne sprovodi istraga. U ovom postupku se tako-reći ide na direktno zakazivanje glavnog pretresa, bez prethodnog sakupljanja i izvođenja dokaza u istražnom postupku. U tom postupku se ne sprovodi istraga.

U ovom postupku, pre glavnog pretresa, mogu da se, eventualno, izvedu pojedini dokazi pre održavanja glavnog pretresa, samo od strane javnog tužioca, a ne i od strane drugih državnih organa. Dakle, u ovom postupku izostaje donošenje odluke (u formi naredbe) o sprovođenju istrage.

Optužni akt u ovom postupku naziva se optužni predlog, koji podnosi javni tužilac za krivična dela koja za koja se goni po službenoj dužnosti, gde stoji mogućnost pojavljivanja oštećenog kao supsidijernog tužioca, a i privatna tužba za krivična dela za koja se goni privatnom tužbom. Trebalo bi da se istakne da se u slučaju odustajanja javnog tužioca od gonjenja -zastupanja optužnog predloga, kasnije može pojaviti oštećeni kao supsidijerni tužilac. Optužni predlog  se direktno podnosi stvarno i mesno nadležnom sudu. Predlog se prvo ispituje od sudije koji će biti nadležan za vođenje glavnog pretresa. Predlog se ispituje u pogledu nadležnosti suda da postupa u postupku koji se inicira tim predlogom, kao i urednosti i osnovanosti samog optužnog predloga. Ako sudija nađe da je optužni predlog neuredan, vratiće ga javnom tužiocu da ga ispravi-preuredi, odnosno dopuni u roku od tri dana, a ovaj rok može da bude produžen iz opravdanih razloga. Za razliku od optužnice (u “opštem” postupku) optužni predlog ne mora da bude obrazložen, ali je u praksi najčešće obrazložen. Za razliku od “opšteg” krivičnog postupka, ovaj postupak, odnosno njegov glavni deo glavni pretres može da se sprovodi i u opravdanom odsustvu optuženog, pod uslovom da je on prethodno bio saslušan, te da njegovo prisustvo nije nužno.

Ako je postupak zakazan na osnovu privatne tužbe kao inicijalnog akta, sudija prvo zakazuje ročište na kome upozorava privatnog tužioca i optuženog da postoji mogućnost da oni budu upućeni na medijaciju. Međutim, ukoliko se bilo koja stranka ne složi sa upućivanjem na medijaciju, nastaviće se sa održavanjem glavnog pretresa.

Nakon utvrđenja da je sud nadležan, da je predlog uredan i osnovan, sudija naredbom zakazuje glavni pretres, u kome je obavezno ostavljanje roka za pripremu odbrane u najkraćem trajanju od osam dana.

Glavni pretres otpočinje tako što sudija u skraćenoj verziji usmeno izlaže suštinu optužnog predloga, a zatim se glavni pretres nastavlja u svemu kao u opštem krivičnom postupku.

Skraćeni krivični postupak u kome se zakazuje ročište za izricanje krivičnih sankcije

Ovaj postupak može da  se sprovede samo pod uslovima:

• -da je predlog za isti upućen od strane javnog tužioca u optužnom predlogu, odnosno posebnim aktom pre zakazivanja glavnog pretresa. Ovaj predlog  se ne upućuje optuženom, odnosno njegovom braniocu
• -da je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kao glavna kazna, novčana kazna ili kazna zatvora sa najdužim trajanjem do pet godina zatvora. Privatni tužilac svojom tužbom, niti bilo kako drugačije, ne može da predloži da se zakaže održavanje ovakvog ročišta u postupku po privatnoj tužbi.
• -da se radi o krivičnom delu koje je jednostavno po sastavu činjeničnog stanja, odnosno dokazima koji su izneti u predlogu za zakazivanje ovog ročišta, a naročito ako je optuženi uhapšen u toku izvršenja krivičnog dela, odnosno ako je priznao njegovo izvršenje
• -ako se sudija saglasi sa predlogom javnog tužioca za zakazivanje ovog ročišta, u kome će se bez glavnog pretresa izreći krivična sankcija.
• -da se i optuženi (bar prećutno) saglasio sa održavanjem ovog ročišta, tako što neće izjaviti prigovor protiv osuđujuće presude – ukoliko nije prisustvovao na ročištu za izricanje krivične sankcije, odnosno, ako je prisustvovao na tom ročištu, ali se nije usprotivio izricanju osuđujuće presude sa utvrđenom krivičnom sankcijom, kojom se izriče sankcija predložena od strane javnog tužioca.

Racio legis ovog skraćenog postupka jeste da se u određenim, opravdanim slučajevima, kod lakših krivičnih dela i kod dela gde je dosta jasno činjenično stanje, tj. gde su jasni dokazi, a tim i činjenično stanjem, se potvrđuje izvršenja krivičnog dela, za čije izvršenje je kriv optuženi.

Razlog da se i optuženi saglasi sa izricanjem ovog ročišta, jeste što mu se u članu 512  Zakonika o krivičnom postupku obezbeđuje izricanje blažih krivičnih sankcija u odnosu na one koje su propisane krivičnim zakonom.

Zbog dužine ovog članka, navešćemo samo glavne umanjene (ublažene) krivične sankcije koje se mogu da izreknu na ovom ročištu:

• -Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora u najdužem trajanju od pet godina, može da se izrekne kazna zatvora do tri godine
• -Za kivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do tri godine može da se izrekne kazna zatvora u trajanju ne dužem od jedne godine.

Nije teško pretpostaviti koji optuženi će u najvećoj meri da prihvataju, odnosno prihvataju zakazivanje ovog ročišta za izricanje krivične sankcije. To su oni optuženi počinioci krivičnih dela za koje javno tužilaštvo ima očigledne dokaze, odnosno takve dokaze iz kojih je očigledno da su ti optuženi počinili krivična dela koja im se optužnim predlogom stavljaju na teret.

Skraćeni krivični postupak (odredbe po kojima se izriče sudska opomena) u kome se izriče sudska opomena

Odredbe ZKP koje se odnose na izricanje sudske opomene, pošto se prethodno osuđujućom krivičnom presudom utvrđuje da je optuženi kriv za izvršenje krivičnog dela, na odgovarajući način se koriste i kada se opšti skraćeni krivični postupak, odnosno ročište za izricanje krivične sankcije završavaju izricanjem sudske opomene. Ove odredbe u ZKP su predviđeni posebnim članovima i to 519 i 520, ZKP.

Dakle, za razliku od davnašnjeg Zakonika (iz 2001.god.) kada nisu postojale posebne odredbe o izricanju ove krivične sankcije-odnosno mera opomene ( upozorenja) se izriče presudom, a ne rešenjem, u kome su se samo navodili lični podaci opomenutog (opomenutog “kažnjenog”)

Sudska opomena se izriče ako su ispunjeni uslovi iz Člana 77 Krivičnog Zakonika R. Srbije i to:

Član 77

1. Sudska opomena može se izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do jedne godine ili novčana kazna, a učinjena su pod takvim olakšavajućim okolnostima koje ih čine naročito lakim.
2. Za određena krivična dela i pod uslovima predviđenim zakonom sudska opomena može se izreći i kad je propisan zatvor do tri godine.
3. Sudsku opomenu sud može izreći za više krivičnih dela učinjenih u sticaju, ako za svako od tih dela postoje uslovi iz st. 1. i 2. ovog člana.
4. Pri odlučivanju da li će izreći sudsku opomenu sud će, vodeći računa o svrsi sudske opomene, posebno uzeti u obzir ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo ponašanje posle izvršenja krivičnog dela, a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno.
5. Sudska opomena ne može se izreći vojnim licima za krivična dela protiv Vojske Srbije.

Dakle, sudska opomena se izvršava tako što se prilikom javnog izricanja osuđujuće presude, optuženom saopštava da mu je sud izrekao sudsku opomenu, jer je ubeđen da će i ona biti dovoljno poučna za njega, u smislu da više neće vršiti krivična dela.

Registar krivičnih postupaka

U Republici Srbiji će uskoro početi sa radom Centralni Registar krivičnih postupaka pomoću koga će biti moguće da se veoma jednostavno utvrdi da li se za bilo koje lice u našoj Republici, dakle u bilo kom gradu, odnosno pred bilo kojim sudom vodi krivični postupak, protiv bilo kog lica. Ovo će biti moguće, jer će Centralni registar biti sređivan-ažuriran svakodnevno tako da će u njega biti unošeno ime svakog lica protiv koga se vodi krivični postupak pred bilo kojim sudom u Srbiji. Takođe, iz tog registra, biće brisana imena lica protiv kojih je pravnosnažno prestao da se vodi krivični postupak u celoj Republici, iz bilo kojih razloga. Navedeni Registar će imati podatke o evidenciji krivičnih postupaka, koji su već došli u fazu da je protiv okrivljenih i podignut optužni akt, tj. optužnica, optužni predlog ili privatna krivična tužba.

Pomenuti Registar, će biti update-ovan svakodnevno preko glavnog kompjutera Ministarstva pravde Republike Srbije, te će obezbediti jedinstvenu bazu podataka i automatsku evidenciju svih okrivljenih na teritoriji cele Srbije protiv svih lica protiv kojih je podignut-podnet optužni akt, odnosno sudu predata privatna krivična tužba protiv bilo kog okrivljenog-odnosno optuženog lica u Republici Srbiji.

To znači da će bilo koji sud u Državi imati podatke da li se protiv bilo kog lica pred bilo kojim sudom u Republici Srbiji već vodi krivični postupak po podnetom optužnom aktu za svako krivično delo iz Krivičnog zakonika ili nekog drugog krivičnog zakona u Republici Srbiji.

Na ovaj način, što je lako zaključiti, za svako lice, u svakom gradu u Republici Srbiji, u svakom trenutku znaće se da li se protiv njega vodi krivični postupak, te će se jednostavno odlučivati da li, na zahtev bilo kog lica, koje je podnelo zahtev nekom sudu da mu se izda uverenje da se protiv njega ne vodi krivični postupak ili da se vodi. U meri u kojoj bude bio ažuriran Centralni registar krivičnih postupaka, u toj meri će i izdata uverenja o nevođenju krivičnog postupka protiv podnosioca zahteva da im se izda takvo uverenje, je tačan-istinit ili možda nije.

Ovo važi za sva uverenja, bez obzira u koje svrhe će se ista koristiti.

Dakle, podaci o svim licima protiv kojih se vode krivični postupci biće sadržana na jednom mestu. Zbog toga, sudovi koji su određeni da izdaju ta uverenja će jednostavnim uvidom, putem svog dela informacionog sistema izvršavati uvid u taj centralizovani Registar, pre izdavanja uverenja o nevođenju krivičnog postupka u Republici Srbiji, protiv bilo kog lica.

Planira se da se navedeno uradi i za krivične postupke koji se nalaze u fazi vođenja istrage, te će navedeni centralni Registar krivičnih postupaka biti automatizovan i dopunjavan, tako da će obuhvaćati sva lica i sve krivične postupke koji se vode protiv njih u Republici Srbiji.

Uverenje da se ne vodi krivični postupak

Uverenje da nije pokrenut krivični postupak izdaje sud koji je određen u svakom gradu, od strane Ministarstva, nadležnog za pravdu-pravosuđe, radi utvrđivanja činjenice da li se protiv podnosioca zahteva za izdavanje navedenog uverenja vodi krivični postupak, jedan ili više. Ili se uopšte ne vodi. Pred jednim sudom ili pred više sudova.

Različite su svrhe za koje svaki subjekat, u svakoj državi može da zahteva izdavanje ovog uverenja.

Od kada je počeo da funkcioniše Centralni registar za celu Republiku Srbiju, svaki sud, određen za izdavanje uverenja o vođenju krivičnog postupka, može da izda uverenje za sve krivične postupke za koje su podneti optužni akti protiv bilo kog lica, pred bilo kojim sudom u Republici Srbiji.

Uskoro će se pomenuti Centralizovani-Centralni registar dopuniti i za krivične postupke koji se nalaze u fazi istrage, za krivična dela za koje je Krivičnim zakonikom određena kazna zatvora strožija od osam godina zatvora.

Adberzijalni krivični postupak

U Republici Srbiji Zakonikom za krivični postupak, adverzijalni, odnosno, kontradiktorni krivični postupak vlada najvećim delom u fazi glavnog pretresa, krivičnog postupka, jer je najviše u toj fazi ostvaren princip jednakopravnosti optužbe i odbrane. Ovo je za razliku od faze krivičnog postupka koja prethodi glavnom pretresu, najvećim delom i u najmanjoj meri-odnosno skoro uopšte nije ostvareno u istrazi.

Naime u istrazi, kao fazi krivičnog postupka, javna tužilaštva, čija su i ovlašćenja, a i dužnosti da sprovode krivične postupke za krivična dela za koja se okrivljeni sa određenim stepenom sumnje (propisanim Zakonikom o krivičnom postupku) pokreću istražne postupke, kao delove krivičnog postupka, bez obaveznog obaveštavanja osumnjičenih počinilaca krivičnih delao, odnosno njihovih branilaca.

Pored toga svi državni resursi, kojima raspolažu javna tužilaštva, kao i policije (resursi koji su dodeljeni policiji, radi postupanja prema osumnjičenima da su počinili određena krivična dela) su na raspolaganju optužbe, odnosno organa koji sprovode radnje do glavnog pretresa-ali ne i glavni pretres su na strani državnih organa, koji nisu čak ni u obavezi da obaveste osumnjičene, a ni njihove branioce da su predmet istrage, pod sumnjom da su počinili određeno krivično delo.

Za razliku od ovog našeg krivičnog postupka i ogromne većine krivičnih postupaka u državama Evrope, sprovode se slične vrste krivičnih postupaka, dok u SAD je u funkciji krivični postupak koji je u potpunosti zasnovan na bazi načela kontradiktornosti. U toj vrsti postupka osnovni princip je princip istine, i cilj sprovođenja celokupnog krivičnog postupka jeste utvrđivanje istine, te na bazi utvrđene istine, se vrši “završna” faza krivičnog postupka, a to je izricanje odgovarajuće osuđujuće ili oslobađajuće presude.

Ova vrsta krivičnog postupka je jedan od glavnih pokazatelja da je društvo, odnosno država u kojoj je na snazi adverzijalni krivični postupak, da je ta država dostigla veći nivo demokratije i zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda građana te države.

Član 297 stav 3 krivični postupak – oštećeni kao supsidijerni tužilac

Za krivična dela za koje se sprovodi istraga, a to su krivična dela za koje je propisana kao najstroža kazna, kazna zatvora strožija od osam godina

Za takva krivična dela Zakonik o krivičnom postupku je propisao odredbe o tzv, supsidijernom tužiocu, a to je o oštećenom kao tužiocu, koji može da otpočne svoju borbu da preuzme gonjenje – tj. zastupanje optužnice, a to nastupa onda, kada javni tužilac, nakon potvrđivanja optužnice odustane od krivičnog gonjenja.

Dakle, ovo je prvi akt zaštite interesa oštećenog u krivičnom postupku, prema licu za koje postoji onaj osnov sumnje da je počinio krivično delo, koji je propisan Zakonikom o krivičnom postupku za sprovođenje istrage:

Istovremeno sa dostavljanjem naredbe o sprovođenju istrage osumnjičenom i njegovom braniocu, javni tužilac će obavestiti oštećenog o pokretanju istrage i poučiti ga o pravima iz člana 50. stav 1. ovog zakonika.

Prigovor oštećenog

Član 51

Ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu.

Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.

Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.

Da li javni tužioc može da prekine krivični postupak?

Prekid istrage

Član 307

Istraga će se prekinuti ako:

1. kod osumnjičenog posle učinjenog krivičnog dela nastupi duševno oboljenje ili duševna poremećenost ili kakva druga teška bolest zbog koje ne može učestvovati u postupku;
2. nema predloga oštećenog ili odobrenja nadležnog državnog organa za gonjenje, ili se pojave druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje.

Istraga se može prekinuti i ako:

1. se ne zna boravište osumnjičenog;
2. je osumnjičeni u bekstvu ili inače nije dostižan državnim organima.

Pre nego što donese naredbu o prekidu istrage, javni tužilac će prikupiti sve dokaze o krivičnom delu osumnjičenog do kojih se može doći. Ako je istraga prekinuta iz razloga predviđenog u stavu 2. tačka 2) ovog člana javni tužilac će predložiti da se prema osumnjičenom odredi pritvor.

Ovo je prekid krivičnog postupka, koji se može da nastavi, čim se uklone smetnje za kontinuirano vođenje krivičnog postupka. Prekid postupka, treba strogo da se razlikuje od obustave krivičnog postupka.

A ako te okolnosti traju predugo, onda se i ne čeka da se one uklone ili same od sebe da prestanu da postoje, onda se krivični postupak nastavlja suđenjem okrivljenom u odsustvu, ako na predlog tužilaštva o tome donese odluku, donošenjem rešenja o suđenju u odsustvu, kao i samim sprovođenjem suđenja.

Da li obustavljeni krivični postupak može ponovo da se pokrene?

Odluka o prekidu krivičnog postupka je privremenog karaktera i istražni postupak se može više puta prekidati i nastavljati. Međutim, kada se pravnosnažno obustavi krivični postupak, onda se on više ne može da nastavi, izuzev u izuzetnim slučajevima, propisanim Zakonikom o krivičnom postupku.

Potrebno je napomenuti da i pravnosnažno okončani krivični postupak može da se, nastavi, tj. ponovi, ukoliko se, recimo, ispune uslovi za ponavljanje postupka i ukoliko se podnese odgovarajući vanredni pravni lek od strane nadležnog lica, odnosno organa.

Delegacija mesne nadležnosti krivični postupak?

Na predlog Sudije za prethodni postupak, Sudije pojedinca ili Predsednika Veća, Vrhovni kasacioni sud može za vođenje krivičnog postupka odrediti drugi stvarno nadležan Sud, ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi.

Šta je krivična prijava?

Državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom.

Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojem slučaju neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo.

Podnosilac krivične prijave iz stava 1. ovog člana navešće dokaze koji su mu poznati i preduzeće mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi.

Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno, usmeno ili drugim sredstvom.

Ako se krivična prijava podnosi usmeno, o njoj će se sastaviti zapisnik i podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. Ako je prijava saopštena telefonom ili drugim telekomunikacijskim sredstvom sačiniće se službena beleška, a ako je prijava podnesena elektronskom poštom sačuvaće se na odgovarajućem nosiocu podataka i odštampati.

Ako je krivična prijava podnesena policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu, oni će prijavu primiti i odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.

Rok za podnošenje krivične prijave

Krivična prijava se podnosi mesno i stvarno nadležnom javnom tužilaštvu, tj. osnovnom ili višem javnom tužilaštvu (stvarna nadležnost) na čijoj teritoriji je izvršena radnja (ili više njih-mesna nadležnost) za koje se sumnja   da predstavljaju radnju izvršenja krivičnog dela.

Vremenski gledano, rok za podnošenje krivične prijave nije regulisan Zakonikom o krivičnom postupku, za razliku od roka za podnošenje privatne tužbe, za krivična dela koja se gone ovim putem, tj. od strane oštećenog lica. Međutim, pošto rokovi i za  relativnu i apsolutnu zastarelost za krivično gonjenje počinju da teku od vremena izvršenja radnje za koje se sumnja da predstavljaju radnje krivičnog-ih dela (bića krivičnih dela) to je bolje da se ne odugovlači sa podnošenjem krivičnih prijava za izvršene radnje za koje se sumnja da predstavljaju radnje izvršenja krivičnih dela.

Privatna tužba kao način krivičnog gonjenja od strane oštećenog

Privatna tužba se podnosi za krivična dela za koja se ne vrši krivično gonjenje po predlogu oštećenog, već u slučajevima  i za krivična dela za koja je Krivičnim Zakonikom predviđeno da oštećeni može u roku od tri meseca od dana izvršenja krivičnog dela i saznanja za štetu i lice koje mu je pričinilo štetu krivičnim delom da podnese privatnu krivičnu tužbu i da tako inicira-otpočne krivično gonjenje počinioca krivičnog dela.

Zakonik o krivičnom postupku predviđa niz razlika u krivičnom postupku koji se vodi po predlogu oštećenog, odnosno po službenoj dužnosti, u odnosu na krivični postupak koji se pokreće od strane oštećenog na osnovu podizanja – podnošenja privatne krivične tužbe radi utvrđenja da je određeno lice navedeno u privatnoj krivičnoj tužbi počinilo krivično delo, te da  treba da bude kažnjeno u skladu sa zakonom.

Privatna krivična tužba se podnosi nadležnom sudu opšte nadležnosti po mestu izvršenja krivičnog dela. Rok za podnošenje ove tužbe je prekluzivan, za razliku od podnošenja krivične prijave protiv lica, odnosno više lica koja su počinila krivično delo, kao i za pričinjenu mu štetu,  koje se goni po privatnoj tužbi, u trajanju od tri meseca, od dana izvršenja navedenih krivičnih dela.

Napomenute su razlike između opšteg krivičnog postupka, tj. postupka koji se vodi po službenoj dužnosti, odnosno za koje je oštećeni podneo predlog za krivično gonjenje.

Najveća razlika je u navedenoj prekluzivnosti, kao i to što se po privatnoj tužbi, čim je sud primi i ista se pregleda da li ispunjava uslove urednosti, kao i elemente – tj. dokaze o postojanju opravdane sumnje da je optuženi počinio krivično delo.

Ukoliko je u navedenom roku od tri meseca oštećeni podneo krivičnu prijavu za krivično delo za koje je Krivičnim zakonikom predviđeno da se goni po služenoj dužnosti, smatraće se da je podneo blagovremenu privatnu krivičnu tužbu, te će tu krivičnu prijavu poslati mesno i stvarno nadležnom sudu, radi postupanja po istoj kao da ju je poslao oštećeni.

Dalja razlika je u tome što sud koji postupa po privatnoj tužbi pre glavnog pretresa zakazuje ročište na koje poziva podnosioca tužbe i optuženog i upoznaje ih da postoji mogućnost da se nagode, tj. pomire, odnosno nagode uz posredovanje suda ili posebnog licenciranog medijatora. Ukoliko oba pozvana lica prihvate medijaciju, ne zakazuje se glavni pretres, već se vrši medijacija i nagodba u pogledu naknade štete. Ovim se i završava krivični postupak koji je bio iniciran, ali nije sproveden.

Međutim, ukoliko bilo koje od navedenih lica ne prihvati ono o čemu ih je upoznao sud, sudija će ili odmah nastaviti sa glavnim pretresom, odnosno zakazati novo ročište za održavanje glavnog pretresa i nastavljanje krivičnog postupka ili će zakazati novo ročište za održavanje glavnog pretresa.

Šta je krivično gonjenje?

U okviru pravnog sistema Republike Srbije, krivično gonjenje je postupak kojim država, putem tužilaštva, pokreće krivični postupak protiv lica za kojim postoji osnovana sumnja da je počinilo krivično delo. Postupak se vrši u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku Republike Srbije, koji reguliše načine prikupljanja dokaza, prava optuženih i oštećenih, kao i ulogu i nadležnosti sudova i tužilaštava.

Krivično gonjenje obično započinje prijavom krivičnog dela, koju mogu podneti građani, policija ili druge institucije. Nakon toga, tužilaštvo vrši istragu kako bi utvrdilo postojanje osnovane sumnje. Ako tužilaštvo smatra da postoji dovoljno dokaza, podiže optužnicu i slučaj se prosleđuje sudu.

U postupku su garantovana određena prava optuženog, kao što su pravo na odbranu, pravo na pravično suđenje, pravo na žalbu i druge garancije koje su u skladu sa domaćim zakonima i međunarodnim standardima za ljudska prava.

Krivično gonjenje može biti obustavljeno u određenim situacijama, na primer, ako nema dovoljno dokaza, ako je optuženi preminuo, ili iz drugih zakonskih razloga. U nekim slučajevima, može doći i do sporazuma između tužilaštva i odbrane o priznanju krivice, što može rezultirati blažom kaznom.

Odlaganje krivičnog gonjenja

Ovaj institut je u praksi poznat kao princip oportuniteta. Isti omogućava javnom tužiocu da u određenim uslovima i u svrhe predviđene Zakonikom o krivičnom postupku može da odloži  krivično gonjenje, ukoliko osumnjičeni prihvati da uplati određeni iznos novca, odnosno da izvrši neke druge radnje koje mu naloži javni tužilac i odredi rok u  kome to ima da učini. Ukoliko tako postupi, osumnjičeni neće biti podvrgnut krivičnom gonjenju, tj. javni tužilac će odustati od krivičnog gonjenja, a oštećeni neće imati pravo da “stupi” na mesto javnog tužioca, te da  on nastavi krivično gonjenje.

Oštećeni neće moći niti da uloži bilo koji pravni lek protiv takve odluke javnog tužioca, a osumnjičeni se neće smatrati osuđivan u krivičnom postupku. Ovaj institut je predviđen u članu 283 Zakonika o krivičnom postupku, čiji tekst se nalazi u okviru ovog “rada” na blogu ovog website.

Relativna zastarelost krivičnog gonjenja sudska praksa

Krivični zakonik propisuje dva oblika zastarelosti u pogledu gonjenja počinilaca krivičnih dela. Te dve zastarelosti su relativna i apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, odnosno i izvršavanja već pravnosnažne presude kome je nekom počiniocu izrečena krivična sankcija, odnosno mera bezbednosti.

Relativna zastarelost se odnosi na mogućnost otpočinjanja vođenja krivičnog postupka.

Zakonik o krivičnom postupku propisuje, prema visinama najstroži ih krivičnih sankcija koje se mogu da izreknu za počinioce krivičnih dela iz svake od navedenih krivičnih sankcija određeni period vremena u kome se najkasnije može započeti krivično gonjenje prema izvršiocima krivičnih dela iz grupe krivičnih dela za koje je propisana data sankcija kao najstrožija koja se može da izrekne za ta krivična dela.

Kod relativne zastarelosti, tok roka zastarelosti može biti prekinut ili može da nastupi zastoj toka tog roka.

Prekid toka roka zastarelosti krivičnog gonjenja prema izvršiocima krivičnih dela, nastupa svakom radnjom kojom državni organ preduzme neku radnju u cilju otpočinjanja krivičnog postupka prema određenom učiniocu krivičnog dela, prema kome je preduzeta radnja pokušaja početka krivičnog postupka. I ovde, rok relativne zastarelosti počinje da teče iznova. I sve tako dok ne nastupi ili istek roka  relativne zastarelosti ili dok ne nastupi apsolutna zastarelost. Zastoj toka roka nastaje onda kada zbog određenih okolnosti ili stanja u kojima se nalazi osumnjičeni počinilac krivičnog dela, nije sposoban da učestvuje u krivičnom postupku (nastupanje privremenog duševnog oboljena, određeni objektivni razlozi koji sprečavaju državne organe gonjenja da pokrenu postupak prema osumnjičenom. U ovom slučaju, tok roka zastaje da teče, a NASTAVLJA se, kada prestanu da postoje okolnosti ili stanja koji su izazvali nemogućnost otpočinjanja krivičnog postupka prema osumnjičenom. Tok roka počinje momentom izvršenja krivičnog dela od strane osumnjičenog, a završava se istekom roka relativne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja

Apsolutna zastarelost prema Zakoniku o krivičnom postupku, isto tako, zavisi od težine najstrože kazne koja se može da izrekne učiniocu krivičnog dela. I ovaj rok zastarelosti, je svrstan u određene grupe, prema dužinama najstrožijih kazni koje se mogu da izreknu prema počiniocima krivičnih dela. 

Rok apsolutne zastarelosti traje duplo duže za svaku grupu krivičnih dela od roka koji je određen za relativnu zastarelost. Za svaku grupu krivičnih dela za koju se može da izrekne najstrožija krivična sankcija, po dužinama, određenim Krivičnim zakonikom R. Srbije.

Ovaj rok zastarelosti, kada istekne, dalje se ne može izvršavati i krivična sankcija, ni mera bezbednosti, a niti se može izvršiti izrečena novčana kazna. Ako je izvršenje bilo koje od navedenih pravnosnažnom sudskom odlukom u toku, momentom nastupanja apsolutne zastarelosti, nastupa i prekid postupka izvršenja bilo koje od izrečenih, a ne izvršenih mera.

Da li se odlaganje krivičnog gonjenja evidentira?

Počinilac krivičnog dela ili preciznije rečeno, osumnjičeni, prema kome je odloženo gonjenje primenom člana 283, odnosno principa oportuniteta, evidentira se kod javnog tužioca, ali se lice prema kome je primenjen princip oportuniteta, ne evidentira kao kažnjeno lice, ukoliko odloženi krivični postupak prema njemu nikada nije ni otpočeo, odnosno nije dovršen. Ovo stota što nije proglašen krivim pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Da li za preuzimanje krivičnog gonjenja treba nalog oštećenog?

Prema Zakoniku o krivičnom postupku za preuzimanje gonjenja od strane tužioca, koji je prestao da zastupa optužni akt, pa kasnije odluči da preuzme gonjenje od oštećenog, nije potreban nikakav nalog od strane oštećenog. Međutim, za određena krivična dela, Krivični zakonik RS predviđa da se gone na osnovu predloga oštećenog lica. I važno je istaći da se jednom podnet predlog za krivično gonjenje za određeno krivično delo ne može povući, niti opozvati.

Davanje izjave o odlaganju krivičnog gonjenja

O odlaganju krivičnog gonjenja, ne daju se izjave, već se zaključuje sporazum na osnovu odluke nadležnog javnog tužioca u skladu sa ČL. 283 ZKP i time se, ako su ispunjeni uslovi iz člana 283 ZKP trajno otklanjanja vođenja krivičnog postupka. Ovo nastupa automatski momentom, kada osumnjičeni ispuni uslov, koji mu je postavljen, u roku za ispunjenje istog.

Dvostruko krivično gonjenje

Prema ZKP, postoji princip ustanovljen još u stara vremena “ne bis in idem”. Niko ne može biti ponovo gonjen za isto delo za koje postoji pravnosnažna presuda koje je prema njemu već izrečena.

Gde izvaditi potvrdu o krivičnom gonjenju?

Potvrda o krivičnom gonjenju može da se izvadi od strane lica protiv koga se vodi krivični postupak, odnosno da se prema njemu vrše radnje nadležnih državnih organa utvrđenih Zakonikom o krivičnom postupku koje predstavljaju deo krivičnog postupka, odnosno krivičnog gonjenja, mogu da zahtevaju i određene organizacije, odnosno institucije u kojima je lice prema kome se sprovodi krivično gonjenje, radi utvrđivanja da li je to lice sklono problematičnom ponašanju, odnosno preduzimanju i takvih radnji koje su suprotne zakonima Republike Srbije.

Samo lice prema kome se sprovodi krivično gonjenje, može da izvadi potvrdu da se prema  njemu sprovodi krivično gonjenje i kod organa nadležnog za preduzimanje određenih radnji koje predstavljaju delove samog procesa krivičnog gonjenja.

Organizacije i institucije moraju da postupaju u skladu sa propisima o zaštiti informacija od značaja za zaštitu privatnosti, te da dokažu da će takvu potvrdu o provođenju krivičnog gonjenja prema licu koje je podnelo zahtev za obavljanje određenih poslova u toj organizaciji odnosno instituciji.

Nepoštovanje privatnosti i lica protiv kojih se vodi krivični postupak, pa i protiv lica koja se nalazi na izdržavanju određene krivične sankcije, odnosno mere bezbednosti lečenja u instituciji zatvorenog, odnosno polu otvorenog ili otvorenog tipa predstavlja protiv pravno postupanje, te je isto pravno sankcionisano u pravnom sistemu Republike Srbije.

Gonjenje javnog tužioca zbog krivičnog dela nanošenje štete okrivljenog

Veoma velikim brojem krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, pričini se i šteta samo na specifične načine zavisno od svake vrste krivičnog dela koje je u pitanju. U takvim slučajevima šteta se nadoknađuje ili tako što se radi o lakšim oblicima određenih krivičnih dela ili ako je krivičnim delom prouzrokovana šteta na imovini u privatnoj svojini, šteta se nadoknađuje podnošenjem privatne krivične tužbe, jer je Krivičnim zakonikom Republike Srbije (KZRS) predviđeno da ako je imovina na kojoj je izvršeno krivično delo na ili u vezi imovine, na kojoj se učini šteta, odnosno prouzrokuje se šteta na privatnoj imovini, da se za to krivično delo goni ili po predlogu oštećenog lica ili po privatnoj tužbi.

Međutim, po podnaslovu u ovom slučaju vidi se da samo prouzrokovanje štete predstavlja krivično delo, a da se zbog toga gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. To je slučaj sa krivičnim delom 212 KZRS, kada je uništena ili oštećena stvar koja je u neprivatnoj svojini, tj. ako se nalazi u državnoj svojini, odnosno svakom obliku javne svojine ili bilo kakvom drugom neprivatnom obliku svojine. U tom članu je definisano kada se za  delo prema učiniocu krivično gonjenje vrši podnošenjem privatne krivične tužbe i provođenjem kompletnog postupka regulisanog Zakonikom o krivičnom postupku. U ostalim slučajevima za navedeno  krivično delo se vrši krivično, tj. to gonjenje se preduzima po službenoj dužnosti, a to znači da dokaze prikuplja ili sam javni tužilac ili, izuzetno, drugo lice, po naredbi javnog tužioca, a  optužni akt zastupa javni tužilac. Radi omogućavanja posetiocima ovog website preciznijeg uvida i upoznavanja sa radnjom izvršenja ovog krivičnog dela, dajemo tekst tog člana KZRS:

Uništenje i oštećenje tuđe stvari

Član 212

(1) Ko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom tuđu stvar, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

(2) Ako je delom iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

(3) Ako je delom iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara ili je delo učinjeno prema kulturnom dobru, zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra, odnosno prema dobru koje uživa prethodnu zaštitu učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

(4.) Za delo iz st. 1. do 3. ovog člana, ako je oštećena stvar u privatnoj imovini, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.

Gonjenje za krivično delo nasilje u porodici

Navedeno krivično delo koje je precizno definisano članom 194 KZRS a postupak koji se vodi zbog izvršenog nasilja u porodici koji se najčešće vodi kada je ono izvršeno tako što lice prema kome se vrši neki oblik od nasilja u porodici prijavljuje policiji izvršenje ovog dela nasilja u porodici, a samo krivično gonjenje za ovo krivično delo vrši se po službenoj dužnosti. Ovo delo nasilja, ovakvog gonjenja za nasilje je specifično i po tome, što je za ovo krivično delo, kada je veoma poželjno da izvršilac istog bude hitno odvojen od žrtve nasilja u porodici, može da bude prekršajno kažnjeno udaljenjem iz objekta u kome ono živi sa članovima svoje porodice (pa i samim oštećenim, tj. žrtvom nasilja u porodici, nalaže udaljenje iz tog objekta od strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova, tj. policijske stanice, odnosno lica, koje je u toj policijskoj stanici za preduzimanjem propisanih mera (izricanje, odnosno udaljenje iz objekta u kom je izvršilac nasilja živeo) a to je trenutno udaljenje iz tog objekta u trajanju od 48 časova, kao i obaveštavanje nadležnog javnog tužioca o izvršenju prijavljenog nasilja).

Tada javni tužilac mesno nadležnom osnovnom sudu predlaže izricanje mere udaljenja tog lica iz pomenutog objekta i zabranu približavanja i komuniciranja sa žrtvom porodičnog nasilja.

Ovaj drugi postupak nije krivični postupak, ali u njemu se obezbeđuje veoma brzo odstranjivanje izvršioca nasilja od žrtve nasilja, a često time i od ostalih članova njegove porodice i izriče se mera obezbeđenja zabrane približavanja tom objektu, odnosno licu nad kojim je izvršeno nasilje, kao i komuniciranje sa licima nad kojima je izvršeno nasilje u porodici.

Međutim za krivično delo nasilje u porodici može da se vodi i krivični postupak, u kome može da bude izrečena kazna zatvora u trajanju od  tri meseca do tri godine, kao  i odgovarajuće mere bezbednosti.

Protiv nasilja u porodici može da se vodi i Porodičnim zakonom definisano optužene i izricanje mera bezbednosti u dilj sprečavanja daljeg vršenja nasilja u porodici, odnosno svođenja istog na najmanju moguću meru.

Gonjenje za krivično delo teska telesna povreda

Zakonikom o krivičnom postupku regulisano je da se gonjenje za krivično delo kojim je oštećenom naneta laka telesna povreda, vrši privatnom tužbom u rokovima i na način propisanim ZKP. KZRS. Za gonjenje krivičnog dela teške telesne povrede gonjenje je propisano, te se tako gonjenje za to krivično delo se vrši gonjenje na bitno drugačiji način od gonjenja za laku telesnu povredu, te per se, znači da se za ovo krivično delo goni po služenoj dužnosti.

Kada je u pitanju teška telesna povreda, tada bi trebalo istaći da KZRS propisuje krivično delo nanošenja tzv “obične” teške telesne povrede (ali ne naziva je izričito običnom teškom telesnom povredom, već se iz lakših posledica tih oblika teške telesne povrede izvlači pravno naučni zaključak da je to takva  teška telesna povreda, koja ugrožava zdravlje ili dovodi do težeg oštećenja nekog organa čoveka) pa su, putem dedukcije, pravna nauka i sudska praksa iz propisivanja “lakšeg” oblika teške telesne povrede došle do zaključka da teži oblici teške telesne povrede, kojom je ugrožen i sam život i teško narušeno zdravlje povređenog lica, pa čak može da dovede i do samog gubitka života tog oštećenog lica došla do pravno naučnog razlikovanja tog oblika teške telesne povrede od  osobito teške telesne povrede, izvlačeći zaključak da one teške telesne povrede. A krivična dela ugrožavanja telesnog integriteta i zdravlja  koja ne spadaju u osobito teške telesne povrede, jesu tzv “obične” teške telesne povrede.

To je moguće uočiti i malo pažljivijom analizom definicije bića krivičnog dela teška telesna povreda. Iz tog razloga ovde dajemo i definiciju krivično dela Teška telesna povreda, kako je ona dana u KZRS:

Teška telesna povreda

Član 121

(1) Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje naruši tako teško da je usled toga doveden u opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oštećen ili oslabljen neki važan deo njegovog tela ili važan organ ili je prouzrokovana trajna nesposobnost za rad povređenog ili trajno i teško narušene njegovog zdravlja ili unakaženost, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.

(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt povređenog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

(Stavovi 2 i 3 predstavljaju “osobito tešku telesnu povredu”, a za ostale oblike se može reći da predstavljaju “običnu tešku telesnu povredu”)

(4) Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini iz nehata, kazniće se zatvorom do tri godine.

(5) Ko delo iz st. 1. do 3. ovog člana učini na mah, doveden bez svoje krivice u jaku razdraženost napadom, zlostavljanjem ili teškim vređanjem od strane povređenog, kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom do tri godine, za delo iz stava 2. zatvorom od tri meseca do četiri godine, a za delo iz stava 3. zatvorom od šest meseci do pet godina.

(6) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu ili bremenitoj ženi ili licu koje obavlja poslove od javnog značaja, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina, za delo iz stava 2. ovog člana zatvorom od dve do dvanaest godina, a za delo iz stava 3. ovog člana zatvorom od pet do petnaest godina.

Imunitet od krivičnog gonjenja

Imunitet je izuzetost određenih lica od krivične odgovornosti (kao i zakonodavstva, tužilaštva, policije pravosuđa kompletno organa krivičnog gonjenja određene države) i mnogih drugih obaveza koje imaju  diplomatski predstavnici i druga lica, utvrđena je Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima od 18.04.1961.godiine diplomatskih predstavnika strane države u zemlji koja je domaćin i koja je akreditovala lica po ovoj Konvenciji, kao i članove njihovih porodice i neka druga lica, u skladu sa navedenom Konvencijom.

Potpisnik ove Konvencije je i Republika  Srbija, tako da lica prema navedenoj Bečkoj konvenciji ne odgovaraju i ne podležu pravnoj regulativi zemlje domaćina, u opsegu koji je definisan tom Konvencijom, ni prema R. Srbiji ni njenim organima i ostalim licima, a sve u skladu sa tom Konvencijom, koju je ratifikovala bivša SFRJ, a našim kasnijim menjanjima statusa Države  u okviru sporazuma među bivšim republikama bivše SFRJ, kao i razdruživanjem Republike Srbije i Crne Gore iz bivše Zajednice država Srbije i Crne gore, je preuzela Republika Srbija.

Član 29.

Ličnost diplomatskog agenta je neprikosnovena.

On ne može biti podvrgnut nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvora.

Država kod koje se akredituje tretira ga s dužnim poštovanjem i preuzima sve razumne mere da bi sprečila nanošenje uvreda njegovoj ličnosti, njegovoj slobodi ili njegovom dostojanstvu.

Član 30.

Privatan stan diplomatskog agenta uživa istu nepovredivost i istu zaštitu kao i prostorije misije. Njegovi dokumenti, njegova prepiska i, pod rezervom stava 3. člana 31. njegova imovina takođe uživaju nepovredivost.

Član 31.

Diplomatski agent uživa imunitet od krivičnog sudstva države kod koje se akredituje. On takođe uživa imunitet od građanskog i upravnog sudstva, osim kad se radi o:

1. nekoj stvarnoj tužbi koja se odnosi na privatne nepokretnosti na teritoriji države kod koje se akredituje, osim ako diplomatski agent poseduje tu nepokretnost za račun države koja akredituje a za potrebe misije;
   1. tužbi koja se odnosi na naslede, u kojoj se diplomatski agent pojavljuje kao izvršilac testamenta, administrator, naslednik ili legator po privatnoj osnovi a ne u ime države koja akredituje;
2. tužbi koja se odnosi na slobodne profesije ili trgovačke delatnosti, ma kakva ona bila, koju vrši diplomatski agent u državi kod koje se akredituje, izvan svojih službenih funkcija.
3. Diplomatski agent nije obavezan da svedoci. Nikakva mera izvršenja ne može se preduzeti protiv diplomatskog agenta, osim u slučajevima predviđenim u stavovima a), b) i c) tačke 1. ovog člana, i pod uslovom da se izvršenje može sprovesti a da se time ne vređa neprikosnovenost njegove ličnosti ili stana. Imunitet diplomatskog agenta od sudstva države kod koje se akredituje ne oslobađa tog agenta od sudstva države koja akredituje.

Izlaz iz zemlje krivično gonjenje

Zakon o krivičnom postupku Republike Srbije određuje u kojim slučajevima lice prema kome se vodi krivični postupak, odnosno protiv koga se sprovodi krivično gonjenje ne može da napusti Zemlju, zbog opasnosti da bi moglo da postane nedostupno organima Republike Srbije koji sprovode gonjenje prema tom licu.

To su, na prvom mestu ona lica, koja su pod sumnjom da su počinioci teških krivičnih dela, prema kojima je već određen pritvor, odnosno druge mere obezbeđivanja prisustva i učestvovanja u krivičnom postupku u delu sprovođenje njegovog centralnog dela, tj. glavnog pretresa. Među ovim merama može da bude i mera oduzimanja pasoša, odnosno bilo koje druge jedine putne isprave koju to lice može da poseduje, te na osnovu nje može da napusti Republiku Srbiju, a da uđe u drugu državu, odnosno na teritoriju koja nije pod ingerencijom, tj. nije sastavni deo bilo koje države.

Kada nastupa zastarelost krivičnog gonjenja

Zakon o krivičnom postupku Republike Srbije ako se pravilno tumači i primenjuje, određuje da je sigurno slobodno lice od krivičnog gonjenja iako postoji bilo koji oblik sumnje da je počinilo krivično delo, pa čak i kada postoji osuđujuća presuda kojom mu je izrečena bilo koja krivična sankcija, odnosno mera bezbednosti, kada istekne rok vremena za apsolutnu zastarelost krivičnog gonjenja.

I ne samo to, krivično gonjenje, nego čak  ni dalje izvršavanje krivične sankcije, odnosno mere bezbednosti ne može da nastupi, odnosno da se nastavi ni kada je lice već na izdržavanju bilo koje krivične sankcije, odnosno mere bezbednosti.

Međutim, krivično gonjenje može da nastupi i ranije, tj, najranije kada protekne rok relativne zastarelosti, koji je u pola kraći od roka apsolutne zastarelosti. Ova relativna zastarelost nastupa onda, kada istekne propisani rok za nastupanje relativne zastarelosti, a ni jednom nije nastupio ni prekid toka toga roka, niti zastoj toka  toga roka. Znači, istek roka relativne zastarelosti propisanog za tu grupu (prema vrsti i  dužini krivične sankcije) krivičnih dela, bez da je bilo zastoja ili prekida  toka roka relativne zastarelosti krivičnog gonjenja, označava i zastarelost oblika relativne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apsolutna krivična zastarelost je utvrđena kao protok određenog vremena trajanja, u duploj dužini u odnosu na rok relativne zastarelosti. Kada nastupi apsolutna relativna zastarelost ne može se preduzeti prema licu niti krivično gonjenje, a niti nastaviti sa izvršavanjem krivične sankcije, odnosno mere bezbednosti prema određenom licu za izvršeno određeno krivično delo, odnosno grupu krivičnih dela. Naravno, ako su za to ispunjeni Krivičnim zakonikom i ZKP RS, ispunjeni propisani uslovi.